Nauči tu pesmicu!

Jedne kasne večeri proletos, Džastin Snajder, zamenik dekana na Univerzitetu Kolumbija, vozio se metroom na gornjem Menhetnu, kad je voz naišao na zastoj. Nakon petnaestak minuta, uz vrlo malo informacija o zadržavanju i bez telefonske mreže, svi putnici su postajali uznemireni. Odjednom mu je sinula ideja. „Upitao sam susede u vozu da li žele da čuju malo Šekspira, i niko se nije bunio“, rekao mi je g. Snajder.

„Noćni komad o smrti“ Tomasa Parnela i grobljanska poezija

Prevod pesme i prateći tekst:
Aleksandra Rajković

 

Termin „grobljanska poezija“ je uveden u novije vreme kako bi se označio pesnički pravac koji je u Britaniji postojao od početka do sredine 18. veka i koji je postavio temelje i romantizmu i gotskoj književnosti. 

Iako mnoge pesme iz tog perioda imaju neke (ili mnoge) elemente karakteristične za grobljansku školu, ovaj pravac shvaćen u najužem smislu obuhvata četiri pesme: „Noćni komad o smrti“ Tomasa Parnela, „Grob“ Roberta Blera, „Noćne misli“ Edvarda Janga i „Elegiju napisanu na seoskom groblju“ Tomasa Greja. Za ove meditativne pesme karakteristični su određeni toposi: ruševine, grobovi, tise i čempresi, sove, noć, usamljeni pesnik izgubljen u razmišljanju. One govore o prolaznosti života, neminovnosti smrti i, najčešće, hrišćanskoj utehi koja se pronalazi u životu posle smrti, i nose poruku memento mori. U sve četiri pesme nalazimo iste mehanizme obrađene na isti način i na kraju dolazak do istog zaključka. 

Grob u Americi

Džejms A. Mins

Grob u Americi: 1753–1860.

 

U studiji Elizabetanska romansa u XVIII veku Harko G. de Mar navodi da Grob Roberta Blera „ne samo da je bio popularan, već je neizmerno uticao na evropsku i američku književnost tokom više od šezdeset godina.“1 Ove „krupne reči“ bi trebalo ispraviti, pošto, kako sam već na drugom mestu pokazao, iako prvi put objavljen 1743, Grob popularnost nije postigao sve do osamdesetih godina 18. veka.2 Štaviše, odrediti uticaj Groba na stvaranje kasnijih pesama nije nimalo jednostavno; to što su odjeci Groba vidljivi u Grejevoj Elegiji (1751) i Zadovoljstvima melanholije Tomasa Vortona (1747) teško da opravdava De Marovu ekstravagantnu tvrdnju. U članku na koji sam se iznad pozvao pokušao sam da naznačim uticaj Groba na kasnije britanske pesnike i ljude od pera. Zarad istorijske tačnosti želeo bih da, prateći put Groba u Americi, ovde proširim tu diskusiju.3